Muška i ženska narodna nošnja u Gori

 

Goranska narodna nošnja pripada opštem balkanskom tipu, delimično je sačuvana i koristi se u svakodnevnoj upotrebi, mada je talas evropeizacije i ovde sve prisutniji, tako da se sve više narodna nošnja izbacuje iz upotrebe. Ovim promenama podložnija je muška nošnja, dok ženska pokazuje veću žilavost, mada i ona svakodnevno doživljava promene i modifikacije. Starije žene su otpornije na promene i još čuvaju i održavaju izvornu nošnju.

Muška narodna nošnja je gotovo izbačena iz svakodnevne upotrebe, osim u višim i od centra udaljenim selima (Brod, Restelica) u kojima se delimično održala. U ostalim selima je koriste samo pojedinci ili se upotrebljava samo u svečanim prilikama (praznici, svadbe, suneti).

Devojke i mlade žene nošnju koriste samo u svečanim prilikama, dok je starije žene nose svakodnevno i u svim prilikama.

Poznato je da se uloga nakita u narodnoj nošnji ne svodi samo na to da ulepša osobu koja ga nosi. Predmeti za kićenje uopšte, predstavljaju jasne oznake koje, gotovo redovno, izbijaju u prvi plan. Određeni nakit se upotrebljava kao simboličko obeležje društvenog položaja, staleža, kao i prelaznih i prolaznih statusa u toku životnog ciklusa pojedinca.
            U složenoj strukturi ceremonije sklapanja braka nevestinski nakit zauzima značajno mesto. Analiza njegove funkcije ukazuje da on ima tri značenja: obeležje statusa, odnosno bračnog stanja, obeležje ekonomske moći i zaštita.

            Najvažniji deo nakita neveste je ukras za glavu ili kapa, koja je sačinjena od dukata. Ranije su ti dukati bili kovanice Osmanskog carstva, a danas i austroguarski, koji je mlada prvi put stavljala na dan svadbe a zatim ga je nosila u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. U pojedinim selima Gore kapa je nošena, sa malim korekcijama, dok nevesta ne oženi ili uda svoju decu, a u nekim selima dok joj muž umre.
            Poreklo ukrasa za glavu ili kape može se nazreti u pojedinim vrstama nakita koje imaju srednjovekovnu tradiciju, među kojima su najznačajniji venac, kruna i počelica. Venac vodi poreklo iz antičkog načina ukrašavanja, odakle je, preko Viznatije, dospeo u evropske zemlje gde je prvo pravljen kao ukras od cveća.Vence od prirodnog cveća nosile su devojke kao simbol mladosti i devičanstva, dok su na glavi neveste imali oznaku venčanja i izražavali želju za plodnošću. Težnja za bogatijim ukrašavanjem učinila je da se venac transformiše, tako da počinje da se izrađuje od plemenitog metala i ukrašava bojenim staklom i biserom.

 

Ženska nošnja, tokom vremena, kao samosvojna tvorevina, sa mnogostrukim značenjima u životu žena, bila je izložena i različitim uticajima pa je pretrpela najviše promena. U velikoj raznovrsnosti delova ženske odeće, osim posebnih oblika, razlika ima od jedne do druge seoske sredine.

Bogati ukrasi na ženskoj nošnji odlikovali su se izvanrednim skladom ornamenata i kolorita. Skladnost nijansi i boja postizan je tradicionalnim postupkom bojenja prirodnim bojama (vapcanje). Termin vapcanje potiče iz rumunskog jezika “vaspitu”,”vopsire” i znači bojenje. Proces vapcanja je bio komplikovan (trajao je nekoliko dana) i za tu namenu su korišćeni delovi pojedinih biljaka kao što su jova i broć (boja koja je dobivena pomoću biljke broć Rubia tinctoria nazivala se brođna – svetlo crvena). Dobivene boje razlikovale su se i razlikuju od fabričkih jakom postojanošću. Odlikovale su se blagim prijatnim tonovima, bile su veoma prijatne za oko i zgodne za skladove na šarama narodne nošnje. Postojanost biljnih boja je bila dugovečna. Nošnja se pre mogla poderati nego što bi boja sa šara izbledela.

Çanakkale 2018

Cascade of water falling from a height

Restelica mosque

Saffron

Lacin, mineral water