Muška i ženska narodna nošnja u Gori

 

Goranska narodna nošnja pripada opštem balkanskom tipu, delimično je sačuvana i koristi se u svakodnevnoj upotrebi, mada je talas evropeizacije i ovde sve prisutniji, tako da se sve više narodna nošnja izbacuje iz upotrebe. Ovim promenama podložnija je muška nošnja, dok ženska pokazuje veću žilavost, mada i ona svakodnevno doživljava promene i modifikacije. Starije žene su otpornije na promene i još čuvaju i održavaju izvornu nošnju.

Muška narodna nošnja je gotovo izbačena iz svakodnevne upotrebe, osim u višim i od centra udaljenim selima (Brod, Restelica) u kojima se delimično održala. U ostalim selima je koriste samo pojedinci ili se upotrebljava samo u svečanim prilikama (praznici, svadbe, suneti).

Devojke i mlade žene nošnju koriste samo u svečanim prilikama, dok je starije žene nose svakodnevno i u svim prilikama.

Poznato je da se uloga nakita u narodnoj nošnji ne svodi samo na to da ulepša osobu koja ga nosi. Predmeti za kićenje uopšte, predstavljaju jasne oznake koje, gotovo redovno, izbijaju u prvi plan. Određeni nakit se upotrebljava kao simboličko obeležje društvenog položaja, staleža, kao i prelaznih i prolaznih statusa u toku životnog ciklusa pojedinca.
            U složenoj strukturi ceremonije sklapanja braka nevestinski nakit zauzima značajno mesto. Analiza njegove funkcije ukazuje da on ima tri značenja: obeležje statusa, odnosno bračnog stanja, obeležje ekonomske moći i zaštita.

            Najvažniji deo nakita neveste je ukras za glavu ili kapa, koja je sačinjena od dukata. Ranije su ti dukati bili kovanice Osmanskog carstva, a danas i austroguarski, koji je mlada prvi put stavljala na dan svadbe a zatim ga je nosila u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. U pojedinim selima Gore kapa je nošena, sa malim korekcijama, dok nevesta ne oženi ili uda svoju decu, a u nekim selima dok joj muž umre.
            Poreklo ukrasa za glavu ili kape može se nazreti u pojedinim vrstama nakita koje imaju srednjovekovnu tradiciju, među kojima su najznačajniji venac, kruna i počelica. Venac vodi poreklo iz antičkog načina ukrašavanja, odakle je, preko Viznatije, dospeo u evropske zemlje gde je prvo pravljen kao ukras od cveća.Vence od prirodnog cveća nosile su devojke kao simbol mladosti i devičanstva, dok su na glavi neveste imali oznaku venčanja i izražavali želju za plodnošću. Težnja za bogatijim ukrašavanjem učinila je da se venac transformiše, tako da počinje da se izrađuje od plemenitog metala i ukrašava bojenim staklom i biserom.

 

Ženska nošnja, tokom vremena, kao samosvojna tvorevina, sa mnogostrukim značenjima u životu žena, bila je izložena i različitim uticajima pa je pretrpela najviše promena. U velikoj raznovrsnosti delova ženske odeće, osim posebnih oblika, razlika ima od jedne do druge seoske sredine.

Bogati ukrasi na ženskoj nošnji odlikovali su se izvanrednim skladom ornamenata i kolorita. Skladnost nijansi i boja postizan je tradicionalnim postupkom bojenja prirodnim bojama (vapcanje). Termin vapcanje potiče iz rumunskog jezika “vaspitu”,”vopsire” i znači bojenje. Proces vapcanja je bio komplikovan (trajao je nekoliko dana) i za tu namenu su korišćeni delovi pojedinih biljaka kao što su jova i broć (boja koja je dobivena pomoću biljke broć Rubia tinctoria nazivala se brođna – svetlo crvena). Dobivene boje razlikovale su se i razlikuju od fabričkih jakom postojanošću. Odlikovale su se blagim prijatnim tonovima, bile su veoma prijatne za oko i zgodne za skladove na šarama narodne nošnje. Postojanost biljnih boja je bila dugovečna. Nošnja se pre mogla poderati nego što bi boja sa šara izbledela.